Расејање

„ИЛИНДАНСКИ СУСРЕТИ” У ЛАХОЛМУ, ШВЕДСКА, ПОД ОКРИЉЕМ СРПСКЕ ЕПАРХИЈЕ БРИТАНСКО-СКАНДИНАВСКЕ
Озарујући додир православља
Ово необично једнонедељно северно саборовање у српском Манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду, седишту владике Доситеја, окупља занимљиве уметнике из различитих култура, са више континената. Прате их новинари, песници, музичари, свештеници, монаси, али и бројна публика на изложбама, предавањима, филмским пројекцијама. Од ове године окупљање је у званичном календару најзначајнијих догађаја општине Лахолм

Пише: Роса Петровић Холмберг
Фотографије: Јан Холмберг, Кристина Стафструм, Драган Ђекић

Седела је у одећи јарких боја, јако нашминкана, на клупи издељаној у једном манастиру у Србији. Слушала је литургију и често гледала на сат. Свештеник је из обзира према њој певао половину јектенија на српском, а половину на лошем шведском језику.
– Ваша страна музика се чује чак до моје куће, па сам дошла да видим ко сте ви. Зовем се Лис и ово сам ја – рекла је, пруживши нам једну књигу на чијим корицама је она. Седи, има скупу кратку фризуру и велика платна живих боја у позадини. Уметница. На полеђини књиге се види шума иза нашег манастира и дречећи плава велика кућа у тамном зеленилу на мањој узвишици. Манастир је у региону Халанд, у комуни Лахолм, поред језера Шеалт, где се она често купала док је била млађа. Није знала да ће од оног старог трошног имања израсти овако леп манастир. Не, она није верник, каже, али воли да види нешто што је другачије. Да, ово је први пут да је у једној православној цркви на служби.
Владика Доситеј још није дошао из Београда са Сабора. Он је испланирао овогодишње „Илинданске сусрете” и листу уметника за уметничку колонију, али још нису разаслате позивнице. Можда би Лис хтела да сретне српске уметнике и дружи се са њима седам дана почетком августа?
Желела је да одмах пођем и видим њене атељее, кућу, слике, пса, књиге...
– Молим вас, не показујте ове слике кад наш владика дође у посету – рекох кад угледах одмах са улазних врата велики афиш са голом женом која пишки, залепљен преко половине врата тоалета.
– Зашто?
– Он је монах – рекох.
Она се насмеја раздрагано. Њен велики црни пас Тусан нас је пратио из собе у собу. Зидови су прекривени великим платнима и сликама у емаљу, акрилу и уљу. Све у веома јарким бојама. Свуда књиге, скулптуре... Неке фотографије на зидовима су веома безобразне. Како да доведем нашег владику на овакво једно место, Дракабигет, Слободе радионицу, како се другачије зове, а да их избегнем?
– Колико је он стар?
– Шездесет две године – рекох.
Она говори једну тешку мешавину данског и шведског језика, „циркус шведски”, како сама каже, и ја ћу бити тумач владици Доситеју. Заказали смо време посете.
– О, ја сам се годинама питао ко ли живи на овом имању – рекао је владика чим је угледао Дракабигет. Ја шетам обично кроз шуму до овог потока.
Изгледа да само ми нисмо знали ко нам је комшија!

СИТУАЦИОНИСТИ ИЗ НАШЕГ КОМШИЛУКА

Лис Звик, академска уметница, једна од жена покојног уметника и писца 35 књига Јоргена Наша, члана „Кобра групе”, и снајка чувеног уметника Асгера Јорна. Заступљена је по музејима, институцијама и галеријама широм земље и света. Њена је кућа најстарија хипи колонија за уметнике у Шведској и највероватније ће бити музеј. Преко пет стотина уметника из целог света боравило је и радило у њених четири велика атељеа, дуже или краће време.
Они су један култ у свету уметности и књижевности, чувени као „ситуационисти” happenings. Више књига описује њихове животе и уметност. Лис и Јорген су били тим иза Нордијског часописа за културу против „атомских бомби, папе и политичара”. Често су ватрогасна и полицијска кола стајала пред њиховим вратима. Понекад само зато што смо променили фарбу на вратима, каже она. Амбулантна кола, такође. На пример, онда када су сахранили живог човека. Или одсекли главу „малој морској нимфи” по којој је Копенхаген познат у свету. Или пустили неколико стотина белих мишева за време гала ручка у Данској Академији, Rungstedlund... На многим сликама стоје голи као хипици...
– Ми смо живели сиромашно у почетку, као многи уметници – прича Лис. – Куповали на бувљој пијаци све што нам је требало. Ова пећ је вредна преко милион круна, а Јорген ју је направио од старих бицикли, између осталог. Ту се пече емаљ на температури од 800 степени.
– Да ли би могла да уради за манастирски зид једну слику у емаљу? пита владика.
– Показало се да то није практично – каже она. – Ако камен удари и разбије емаљ, онда почне да рђа плоча испод.
Кад смо већ код емаља, преосвећени владика жели да покаже Лис једну другу уметност. Он отвара пажљиво и с дубоким поштовањем лепу кутију коју је добио прошлог пролећа.
– Ово је поклон од верника поводом двадесет година Епархије британско-скандинавске, и двадесет година од када сам ја епископ – каже владика оним својим благим и  благотворним гласом. Крст са Исусом Христом, у емаљу, на плетеном дебелом златном ланцу засветлео је из његове руке, на коју се спуштају милиони целива верника.
Био је то сакрални тренутак.
Владика Доситеј, скроман, тих и достојанствен, стоји нежно држећи крст. Усред је прашњавог великог атељеа препуног слика и кутија са бојама, ту је и сто са пожутелим новинама од пре седам година, са сликом ковчега прекривеног једним великим шареним уметничким платном. У ковчегу лежи Јорген Наш, минут пре своје сопствене сахране без свештеника, окружен жалосним поетама, сликарима...
Лис гледа изненађено, дуго, ћутећи, озбиљна. Дирнута.

ПРИЗИВИ ХУАНА КАНОА

Ово су други по реду „Илиндански сусрети” у српском Манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду, са културним програмом и уметничком колонијом. Недељу дана дружења и рада једне групе уметника, праћених од стране новинара, песника, музичара, свештеника, монаха, наравно и преосвећеног владике Доситеја, који је и домаћин. Мешовита публика на свечаним отварањима изложби и предавањима, филмови и текстови на српском и шведском језику.
Манастирско имање је купљено пре једанаест година и још увек се гради. На месту где је био инкубатор за пилиће направљена је мала црква, осликана фрескама од стране архимандрита Тимотеја Косановића. Још неколико малих цркава је у изградњи, али се у готовом Пиргу светог Јована Шангајског већ одржавају културне активности.
За околно становништво и суседе Швеђане, било је у почетку несхватљиво да је ту, у том малом региону Халанд и у тој малој општини Лахолм, на самој граници Сконеа, настањен један српски епископ за Скандинавију и Велику Британију и да је ту његово седиште. Шведске локалне новине су годинама опрезно писале о плановима за градњу манастира, али су политичари који одлучују о средствима за културне активности били скептични. Нису реаговали све до ове године.
Пролетос су манастир посетили шефови за културу и туризам региона Халанд и општине Лахолм. Њихови утисци су били више него позитивни, па је одлучено да овога лета и они буду активни део „Илинданских сусрета”. Манастир је увршћен међу значајна туристичка одредишта на званичним интернет страницама општине Лахолм, под називом Smedjeryds kloster (Манастир Смедјерида). Уметници који учествују на „Илинданским сусретима” моћи ће да излажу у Градској галерији. У библиотеци ће бити приређена фото-изложба о животу српског епископа Доситеја; тако ће шведској публици бити објашњено  ко је он, дакле, и ко смо ми. Потом ће обе изложбе бити пренете и у манастир.
Осам уметника је позвано да буду гости.
Александар Хајдер је вођа колоније. Светозар Пандуровић, индустријски дизајнер, архитекта и уметник, урадио је и капије овог српског манастира, фреске и лампе. Са њим из Београда долази Предраг Вукичевић, уметник познат и у Шведској по великим мозаичким фрескама у камену на спољашњим зидовима српских цркава у Малмеу и Хелсингборгу, као и на стубовима манастира у Смедјериду. Вања Бакоч Хајдер је такође из Београда, али већ три године живи и ради у Копенхагену. Скулптор је и графичар, дипломирала на Ликовној академији у Београду. Заједно са супругом, у издавачкој кући „Смедјерид” објавила је публикацију о прошлогодишњим „Илинданским сусретима”, на српском језику, ћирилицом. Већ су је добиле библиотеке широм Шведске.
– Ове године „Илиндански сусрети” нису само интернационални, већ и интерконтинентални. Са нама је и уметник из Уругваја Хуан Кано, који живи и ради у Малмеу – рекао је владика отварајући изложбу у Лахолму.
Изложба је имала велики број посетилаца, а пропратио ју је и Радио Халанд.
Филмове са „Илинданских сусрета”, као и прошле године, ради овде цењени песник и сликар Страхиња Нововић из Халмстада, где има приватну школу сликања. Већ четрдесет година живи и ствара у Шведској. Својом богатом продукцијом је један од најзначајнијих учесника „Илиндански сусрета”.
Веб мајстор, уметник и музичар Драган Ђекић из Малмеа, запослен у манастиру, ради званичну интернет страницу Епархије (www.epbritska.org). На изложби је учествовао својом мултумедијалном продукцијом.
Суорганизатори „Илинданских сусрета 2011” били су Издавачка кућа „Смедјерид”, Манастир Покрова Пресвете Богородице, регион Халанд и општина Лахолм.

***

Бог је лепота
„Дужни смо, сви, уметници посебно, да од овог хаоса на земљи направимо космос. А космос је, на грчком, украс и ред. Када је Бог створио свет и човека, то је био космос. Као последица грехова, појавила се и друга димензија, димензија хаоса. Због тога се и сам Христос појавио, да нас призове и подигне на место где смо на почетку били... Циљ нам је, дакле, наше унапређење, обожење и приближавање нашем извору: вечитој лепоти. Јер Бог је лепота!” (Владика Доситеј, Из публикације „Илинданских сусрета”)

***

Прозор у бољи свет
Аксел Малмквист (1895-1978), својевремено градоначелник Лахолма, допринео је да град добије мноштво скулптура и по томе буде познат. А овако је доживљавао уметност:
„Са лепотом око себе, човеку је лакше да живи. Једно уметничко дело носи у себи социјалну поруку. Уметност отвара прозор према једном богатијем свету, покреће нашу машту и обогаћује нас пријатношћу променљиве игре боја и форми.” (Из публикације „Илинданских сусрета”)

***

Откривање литургије
Хуан Кано радо се одазвао позиву и по први пут присуствовао литургији у Православној цркви. Пратио је без даха, заједно са гостима Швеђанима. Дуго је разговарао и са владиком Доситејем, који је три године службовао у Аргентини и у Буенос Аиресу изградио Цркву Рођења Пресвете Богородице. 
Хуан Кано је веома цењен и продуктиван уметник, предаје на универзитетима, његове изложбе посећује и шведски краљ Карл Густав XVI. Две велике слике поклонио је манастиру.